Roditelj nadzornik ili policajac pozornik?

Opet ja i moje žalopojke za srećnim detinjstvom, bezbrižnim igrama itd. A kako i ne bi? Ovaj novi nacrt zakona, po kome deca mlađa od 10 godina više ne mogu sama na ulicu, više liči na odrastanje u getu, nego na odrastanje u jednoj evropskoj državi!

Ja sam sa sedam i po godina išla sama u školu, sa devet i po autobusom u centar grada u muzičku školu,... Stvarno mi je teško da pomislim da su moja deca manje sposobna i snalažljiva od mene! Pa ipak sam im ja majka! :-) Problem je u nečem drugom.

Na stranu to što će se nekim roditeljima na prvi pogled to učiniti kao dobra ideja, ali šta je situcijama u stvarnom životu. Na primer: dete ne može samo da ide kući iz škole, u prodavnicu koja se nalazi u blizini kuće, na igrelište ispred zgrade… Već zamišljam umorne roditelje koji posle celog dana na poslu, sede na  igralištu leti, zimi i paze na decu J. Tako i treba, ali deca u nekom uzrastu prevaziđu potrebu za tom vrstom pažnje od strane roditelja. Treba naći kompromis.

Na stranu to, što se tvorci nacrta ovog zakona ograđuju od gore navedenih situacija (“To se ne odnosi se na situacije kada deca idu u školu, kada imaju ranac na leđima. Ne odnosi se na situacije kada idu do prodavnice koja je blizu kuće. Ne znači da će roditelji apsolutno uvek morati da ih drže za ruku do desete godine. Želimo da sprečimo da deca budu žrtve nasilja ili prosjačenja”,  kažeTamara Lukšić Orlandić,  zamenica zaštitnika građana za prava deteta.).

Kako će policajac znati da li je dete samo na ulici ili je pošlo do obližnje prodavnice, i šta ako je zaboravilo ključ od stana? 

Kao zaključak, ako brinemo o bezbednosti dece, onda za početak, treba stvoriti bezbednije okruženje za njih. Možemo da sledimo primer drugih zemalja u okruženju i umesto roditelja nadzornika uvedemo u svakom kvartu policajca pozornika, koji će poznavati većinu dece iz kraja i brinuti o njihovoj  bezbednosti i o bezbednosti svih nas.

Mislim da bi većína roditelja, pre, bila voljna da plaća pozornika, nego pretplatu za RTS.

Vrata vs. prozor iliti siromaštvo na vrata, ljubav kroz prozor

Čitam nedavno tekst o razvodu i pomislim: “Nećemo valjda i po tome biti poznati?”. Među prvima smo po lošem natalitetu, a sada još i ovo.

Setim se često svog detinjstva. Bilo je lepo, ispunjeno, bezbrižno. Nismo imali brda igračaka, kompjuter, mobilni, rođendaonice, igraonice i  druga čuda, ali smo zato imali drugove i drugarice  i neograničenu maštu! Roditelji su znali ponekad da se posvađaju, ali i to je za ljude. :-)

Današnja situacija je mnogo drugačija. Ko je prouzrokovao tu promenu vrednosti u društvu? Suvišno je pričati o tome da li su se vrednosti promenile, to je tako očigledno, već kako je to počelo i ko je prvi započeo. Ono što je činjenica je to da su današnji mladi ljudi, bračni parovi, roditelji opterećeni imanjem do granica pucanja.

Neki podaci govore da se najveći broj razvoda dešava u prvoj godini života deteta. Onaj ko ima decu zna da, onda kada nam je najlepše, tada nam je i najteže u životu. Preuzimanje nove uloge, raspodela obaveza unutar porodice, novi rashodi i odgovornost za jedno novo biće, a ne samo za sebe, kao dotad, itd.

Sa jedne strane primećujem da je moja generacija i one malo starije i malo mlađe od nje, mnogo zainteresovanija za potrebe svoje dece, nego što su to ranije bile. Opet, sa druge strane, sve više nasilja u porodici, vršnjačkog nasilja, pedofilije, alkoholizma, narkomanije,…

Da li smo mi, današnji roditelji razmaženi i nesposobni da se nosimo sa svim tim odgovornostima i teškoćama ili odgovornost možemo da prebacimo na materijalnu situaciju, pitanje je sad? Odrasla sam u vreme najveće krize i često osetim da mi fali taj deo života, ta bezbrižnost. Da li je to razlog što što današnji parovi beže iz veze, na prvi znak brige, odgovornosti i obaveze za ceo život? Da li bi bolja materijlna situacija uticala na smanjenje broja razvoda, zlostavljanja, bolesti zavisnost?

Nisam baš sigurna. Mislim da je promena, koja mora da se desi u nama, mnogo dublja od tih površnih promena u našem okruženju. Moramo preboleti, odrasti i naučiti da budemo zadovoljni sobom sada i ovde.

“Da li se današnji parovi više razvode iz nezadovoljstva ili zato što su suviše slabi da se nose sa odgovornošću?” i “ Da li su duhovne vrednosti i brak, pale na ispitu pred materijalnim vrednostima?”.

 To bih ja želela da znam! I da, zatvorite taj prozor, možda pomogne :-)

Hleba i klizanja !

Ko još nije čuo za velikodušnu akciju JKP „Novosadsketoplane“, koja je jedan deo svog duga prema SPC „Vojvodina“ (poznatijem kao SPENS) naplatila, kompenzacijom, u kartama za bazen i klizalište. Besplatne karte Toplana deli svojim redovnim platišama i u prvih 10 dana je izdato 50.000 karata! 

Svaka čast redovim platišama u ovoj krizi, ali POBOGU TOPLANO!!!

Nisam ja gunđalo i neverna Toma, ali šta biste vi uradili da dođete sa dvoje male dece na drugi kraj grada, sa sve opremom za klizanje, i na ulaznim vratima klizališta vas sačeka natpis „popunjen broj“? !

Elem, odlučila ja da iskoristim te besplatne karte, koje mi je, by  the way, dala drugarica i zaputih se put klizališta sa klincima (6 i 4 godine). Klinci srećni, prvo klizanje ove godine, sve smo poneli: klizaljke, kape, šalovi, rukavice, ski pantalone, ikoznaštajoš! Dolazimo, vrata zatvorena, ali ‘mama je snažna' pa gurnu vrata i otvori ih. Kad u tom trenutku, pritrčava nam čika sa crvenim nosom i zadahom po soku od prevrelih šljiva, sav uzbuđen prstom pokazuje natpis na vratima „popunjen broj“. „ O čemu se radi, čoveče došla sam sa drugog kraja grada sa dvoje male dece, a sledeća smena je suviše kasno?!“. „Znam gospođo, ali unutra je 400 ljudi i da vas pustim, šta biste tamo sa decom!“.

Četiri stotine ljudi na klizalištu, nedeljom, smena od 18h, to bi morala videti!!! Ne zapamćena posećenost, led verovatno puca, ali od zadovoljstva! :-) Za svoga klizačkog života i staža nisam videla ni upola toliko ljudi na klizanju odjednom!

Naravoučenije, kada ne možete ljudima da stvorite radna mesta, veće plate, niže cene i druge pogodnosti koje život znače, a vi im dajte da se kližu i plivaju do mile volje! To ih smiruje.

Kada se uzme u obzir da je dug SPENSA prema Toplani 70 miliona dinara, već vidim sebe kako  kližem ko čovek (žena :-)), tamo negde, 2013., 2014.godine, a do tada će poslužiti i bara ispred zgrade. Što i nije tako loše, bar se ne guramo!

Blogerska i twitter zajednice, stižem ti u zagrljaj!

U zadnje vreme sam čitala mnogo blogova i konačno se ohrabrila :-) da započnem svoj! Shvatila sam to kao čin koji je nastao iz samopoštovanja. Poštujem tuđe mišljenje, ali mislim da je vreme da se čuje i moje. Često imam šta da kažem, ali uglavnom ostane samo na tome. Došao je trenutak da podmažem svoje spisateljske vijuge, kao svaki drugi štreber obnovim gramatiku i pravopis i bacim se na posao!

Dobro došli na upoznavanje!