Vatromet tišine

Corpus delicti

Zadnjih dana se puno pričalo i pisalo o strašnoj sudbini i kraju porodice iz Beograda. Napisano je više tekstova na temi društvene i lične odgovornosti. Mnogi koji imaju savest su se postideli i pokušali da osveste ostatak stanovništva, svojim dirljivim i revoltiranim tekstovima. Ja sam našla svoj način i tugovala u sebi. Onda sam počela da tražim oko sebe neki primer društvene neodgovornosti i zakačim se za njega dok ga ne rešim. To bi bio moj mali doprinos svojoj savesti i primer društvu.

Svaki dan kada vodim dete u školu prolazim pored jedne poljane. Na njoj je teniski teren i hotel sa njim u sklopu. Iza svega toga se nalaz najstariji i jedan od siromašnijih delova grada, Satelit. Još od detinjstva pamtim da su najveće “barabe”, kako to stariji kažu, poticale iz tog dela grada. Uterivali su strah u kosti, tukli se, duvali lepak i još koješta. Bilo je onih koji su ‘90., da bi pobegli od siromaštva, postajali prvo sitni, a posle i krupni kriminalci.

 To vreme je prošlo, ali tragovi siromaštva su ostali i do danas.

Zadnjih deset dana, od prvog adventa recimo, ne može se živeti od petardi. Svaki dan kada prolazimo pored te poljane grupa dečaka pravi vatromet i plaši decu i odrasle koji tu prođu. Prvo sam šizela, ali ništa nisam preduzela, osim što sam decu požurivala da prođu. Onda sam počela da zastajkujem i na taj način im dajem do znanja da znam šta rade i da to nije u redu. A onda sam se zapitala gde su sad komunalni policajci?

Otkad je formirana komunalna policija njihove predstavnike najviše viđam po užem i širem centru grada, parkovima, sportskim i rekreativnim centrima. Ne mogu da se ne zapitam, zbog čega ih nema više u ostalim delovima grada? Nekoliko prijatelja mi je pričalo da su pri pokušaju prijave galame, glasne muzike, itd. zvali policiju. Oni bi ih tada uputili na komunalce, a komunalci bi im za izlazak tražili detaljan izveštaj (pr. adresa, broj ulaza, stan, ime, prezime stanara itd.). U protivnom, kažu, ne mogu da izađu na teren! Kako ja da znam ko urla u susednom ulazu?

Verovatno će neko reći, šta su petarde u odnosu na sve ostale grozote koje nas okružuju? Dok sam radila u dečijoj bolnici videla sam mnogo dece nastradale od eksplozije petardi. Ta deca su invalidi sa svojih 9, 10,12 godina. Bez prstiju, pola šake, očiju i sluha. Pitam se koliko vas je videlo tako nešto uživo? Jer da jeste, dobro biste pazili da li vaše dete sakriva novac od užine i krišom na pijaci kupuje petarde! Da, baš tako se to radi! Onima koji imaju džeparac je još lakše da uštekaju kintu sa strane.

Gde su tada savesne komšije, komunalni policajci i ostali narod? Evo i sad dok kucam ovaj tekst napolju odjekuju petrde. Možde ljudi nešto slave, raduju se predstojećim praznicima? Šta je to u ovom narodu da svako svoje veselje začinjava pucnjavom i petardama? A komunalaca ni od korova, pa i oni su ljudi, vole da se šetaju po dobro osvetljenim delovima grada, a nas sa periferije ko šiša!